PREDRAG MITROVIĆ San urgentne noći

Njih nema u novinama. O njima se ne piše. Oni nisu dali trideset koševa na utakmici, ne pevaju narodnu muziku i nemaju silikonske grudi. Nisu učestvovali na Pesmi Evrovizije. Nisu ni manekenke, niti manekeni. Oni nemaju kasting za agenciju Klik. Njima se samo može meriti broj spasenih ljudskih života u jedinici vremena... i ja im se zbog toga divim.

Ovim je rečima doktor Predrag Mitrović odao priznanje svojim kolegama iz beogradskog Urgentnog centra – i tu nema šta da se doda niti oduzme.

To je posao koji ne obećava publicitet, to je profesija čije se usluge traže silom prilika, to je mesto na kojem niko ne bi voleo da se nađe kao pacijent.

Ali, ako je nekome sudbina odredila da ga ipak nenadano donesu na Urgentni centar, onda kao na sreću u nesreći može računati na humor Predraga Mitrovića, na humor koji mora naterati na smeh i onda kad je mračan – a kakav bi inače mogao da bude, kad se već primenjuje na jednom takvom mestu.

Svoja iskustva iz Urgentnog centra, svoje razgovore sa kolegama i pacijentima, svoja razmišljanja o poslu kojim se bavi a tokom kojeg su neminovna svakodnevna iznenađenja (i prijatna i neprijatna), Predrag Mitrović pretočio je u knjigu „San urgentne noći“ u kojoj se prepliću raznorazne sudbine sa kojima se lekar susreće tokom svoje karijere.

Već poznat po tome što proučava primenu muzike u lečenju srčanih bolesnika, Mitrović je u svojim pričama pokazao na koji se način može iskoristiti osobeni humor za popravljanje raspoloženja pacijenata, pa ako smeh ne može zameniti lekove i znanje lekarâ, ipak baca malo svetla na zatamnjene hodnike kroz koje prolazimo dok čitamo „San urgentne noći“.

Mitrović nam iz prve ruke, ali opet iz jednog nesvakidašnjeg ugla, prikazuje svaki aspekt svog posla, upoznaje nas sa zanimljivim sudbinama pacijenata, često mešajući stručne termine sa blagom ironijom koja je očigledno neophodna da bi lekar lakše podneo prelomni momenat pred kojim se zatekao.

Saževši svoju profesiju u jednu noć tokom koje iz sata u sat ima sve teže i sve neizvesnije slučajeve, Mitrović je zapravo dao presek celokupne svoje karijere, ali i karijere svakoga ko se bude našao na toj odgovornoj dužnosti, a da se ne bi zaboravilo u kakvom se ambijentu radnja dešava, ponekad i autorov crni humor zna da ode predaleko i da kod čitaoca izazove jezu umesto smeha, jer zaista je teško ne osetiti teskobu prilikom lekareve izjave da u bolnici maltene ne postoji krevet na kome bar jedan pacijent nije preminio.

A opet, teško je ne nasmejati se do suza kad se pročita da još uvek postoje ljudi koji veruju da je smrt prelazna bolest.

Ali, i to je smešno samo dok se čita u knjizi, a kad se bude u stvarnosti dogodilo, onda ostaje samo da se prisetimo Mitrovićevih opaski ne bismo li lakše podneli bizarnu situaciju za koju smo mislili da samo u njegovim pričama postoji.

I sasvim je moguće da će pojedini događaji delovati kao da ih je autor izmaštao i uneo u knjigu iz sopstvenog nadrealnog sveta, ali sigurno je bolje da čitalac zadrži takav utisak nego da bilo kad sazna da li je Mitrović sve tačno ispričao.

Jasno je, najzad, da se ta kontradiktornost između želje da se tamo nikad ne ode i potrebe da se hitno ode najbolje može izlečiti humorom koji je praktikovao Predrag Mitrović, a da li će nam nakon čitanja njegove knjige Urgentni centar delovati manje strašno ili će nam se tek tada učiniti kao mračni ambijent iz horor priče – to je nedoumica za koju je bolje da zauvek takva i ostane.